Истинита прича о Потемкиновом поткровљу у Београду


Признајемо да овај пример са београдског тржишта некретнина представља заиста бисер међу најлуђим преварама купаца, али је мање смешан када схватите да је неко овако изгубио пар десетина хиљада евра у кешу…

Све се дешавало средином прве деценије 21. века која ће остати упамћена као период потпуног расула свих правних, моралних, професионалних, урбанистичких и других оквира који су овде стварани деценијама.

Довољно је сетити се како је поклоњена парцела на Ушћу да се направи велика продавница на ексклузивној локацији, или како је подигнут бесмислен мост са потпуно апсурном предимензионисаном петљом, или кредита у швајцарцима, или нарко-евра који су подигли цену некретнина у небеса, или како су приватни инвеститори свраћалу у парламент да преслишавају законодавце, или како је држава годинама дозвољавала дуплу продају станова, а локалне самоуправе и зидање осмоспратница без лифта и било каквог стандарда (противпожарног, конструктивног, енергетског, пројектног, функционалног, итд).

Међутим, један пример издваја се као парадигма општег лудила на тржишту некретнина те прве деценије 20. века. Волим да га зовем Потемкиново поткровље јер неодољиво подсећа на причу о Потемкиновим селима за додворавање царици.

Наиме, „предузетник“ (назваћемо га тако), просто купи:

  • 10-20 гипс-картонских плоча (на стоваришту)
  • туце утичница (половно са бувљака)
  • туце прекидача (половно са бувљака)
  • пар метара жице (половно са бувљака)
  • пар вентила (са бувљака)
  • две чесме (са бувљака)
  • силикон (из продавнице)…

Све то изнесе у „ничије“ празно поткровље зграде из 1960-их година каквих има, на пример, на Карабурми, ушрафи оне гипс-картонске плоче, направи стратешки распоређене рупе, ту налепи силиконом прекидаче, утикаче, вентиле, чесме, провуче комаде жице мало да вири са плафона и… Затим дода шлаг на торту – пар комада радијатора које наслони на зид.

Да би превара успела потребно је да се поклопи више ствари а прва половина 21. века у Београду била је идеална за тако нешто:

  • атмосфера „догађања“, кретања, надања, ужурбаности, хватања воза – економија је и у свету и код нас цветала до пред крај те деценије и у Београду је кеш само пљуштао
  • високе цене на тржишту некретнина – људи су опуштено избацивали броје попут 2, 3, 4 хиљаде евра по квадрату као да продају излог на Теразијама а не гарсоњеру на четвртом спрату без лифта на Миљаковцу
  • мањак станова на тржишту некретнина – Мишковић ће Белвил завршити тек нешто касније, многи данашњи пројекти још се нису градили, и тржиште је кидисало на стотине некретнина неповезаних некретнина (по било ком критеријуму – локацијском, финансијском, квалитативном)…
  • кеш у игри – цела прича, наравно, „не ради“ ако иде преко кредита банке
  • дебело кашњење државе (и намерно?) са правним, бирократским и казненим мерама, и свако одсуство покушаја да се испрате „дешавања“ на тржишту, итд.

У таквој атмосфери, идеалној за „сечу наивних купаца“, дешава се и ова наша прича.

Купац сазна да негде у Београду постоји некретнина за продају (што је тада већ била чињеница која је сама по себи будила пажњу), и сазна да је продавцу фрка, да је он ту већ доста уложио у инсталације, у изолацију, у сређивање крова, и да је цена повољна.

У таквим ситуацијама цена је обично таман толико повољна да купац не пита никога ништа (да му неко не би украо прилику), али и таман толико неповољна да не буди сумњу. Све у свему, негде између 1.500 и 2.000 евра по квадрату… Укупно је, ако сећање служи, било око 50, или чак 60.000 евра.

Звучи много, али то је тад био: „Безмало двособан стан! У Београду! Па то је џаба!“

И тако, купац се попне на таван, види стварно радови теку, види стварно инсталације ту стоје, урађена сива фаза:

– А поткровље… Не цури?
– Ма какви! Па ту је цео кров рађен нов, нов опшив, нов цреп, президани димњаци, ударено 10 центиметара изолације, кос кров класичан није раван па да кисне, једино што су на баџе враћени ови стари прозори, ту ионако треба да се направи већа баџа за велика балконска врата.
– Видим има и централно грејање?
– Наравно! Не бих ни узимао да нема, то је данас џабалеску, верујте знам, из овог сам краја, одрастао сам овде, то греје само избија! Целу зиму сви прозори отворени да се не погушимо! (у оно време, за разлику од данас, било је популарно централно грејање – више на линку овде)

Купац и не пита, шта и да пита кад и сам види, да има и воде и струје, само што још није одврнут водовод док су радови, и струја после само да се прикачи на мрежу…

И у таквом једном разговору, где купац као нешто пита тек ради реда док продавца сматра обичном будалом зато што будзашто продаје такву драгоценост, а продавац глуми бедника који се мало прерачунао са собом па је сад приморан да да даје нешто што никад не би дао, све, баш све како то већ обично бива, падне и погодба:

– Капара око 50 одсто, 20-30 сома, остало одмах кад се потпише уговор.

Купац: трас! звекне лову у шаке без уговора, без адвоката, без проценитеља, без било кога ко зна о чему прича, и онда чека да му се продавац јави… Чека… Кажу да чека и данас јер не уме да прихвати да је могуће да неко на поткровље четири етаже носи десетину гипс-картонских табли… и… па се онда присећа:

Па мајку му и чесме су биле! И вентили бре! Па како је могао да изнесе радијаторе онолике горе?! – почиње да бунца у неверици. Уопштено, поштени људи су често помало и лењи и не иде им у главу да се неко толико потруди, толико уложи, само да превари неког. А то „само“, та рачуница колико је то „само“, успешно им измиче иако могу лако да је пронађу у рупи свог џепа…

Овај пример слушао сам од клијента који је имао параноичан страх од разних, најневероватнијих превара које су му падале на памет и био је вероватно клијент који је поставио највише питања док смо разматрали и обилазили некретнине за куповину. Тек после другог или трећег обиласка, у којима сам био фокусиран на стандарне детаље који откривају целу причу коју неки простор прича, а током којих је он пипкао буквално сваки шраф и сваки сумњив детаљ фотографисао из 10 углова, питао сам га о чему се ради…

Испоставило се да је његов, дал` комшија, дал` бивши колега, дал` неки успутни познаник, био тај који је „опремао“ оно поткровље… И, знајући да и тако нешто постоји, њему није падало на памет да разгледа некретнине сам (мада је то реално могао да ради с обзиром на параноичан приступ ком није могао промаћи ни један детаљ).

Елем, тешко да ће нешто овако екстремно да вам се догоди јер данас недостају бројни наведени параметари да створе атмосферу и околности у којима се тако нешто дешава. Али неколико ствари треба имати на уму:

  • преваранти ће се увек потрудити и уложити у превару зато што су велики новци у игри
  • превара најбоље ради када вас избомбардује једноставним асоцијацијама на познато окружење – у овом случају то су били прекидачи, чесме, каблови за осветљење на плафону, радијатори, итд. – али данас је чешће да вам се нуди асоцијација на слике финих станова из часописа (једноставно вам ставе пар детаља за које знате да постоје, али их вероватно никад нисте имали у кући, и мислите да су нека врста луксуза – ускоро више о том примеру на линку овде)
  • осим ако га и сами нисте негде украли, кеш се користи за опремање, не за куповину некретнине.
Advertisements

Коментар? Питање? Идеја?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s