Породичне некретнине треба решити пре 60. године живота


У свакој породици један од кључних догађаја јесте моменат када родитељи улазе у треће доба, деца се осамостаљују са својим породицама, а некретнине…

Некретнине постају тачка спотицања на много различитих начина, а упити које добијамо почињу често отприлике овако: „Ако ми мајка препише своју половину после оставинске расправе, а не будем могао да се договорим са братом да га исплатим, изгледа да нећу имати прилаз на мој део спрата“, итд.

Већ и самци који наслеђују некретнину покојних родитеља нису поштеђени разних перипетија:

  • квалитет некретнине у коју се најчешће није улагало деценијама, која има лош квалитет градње, намештаја, завршне обраде, и практично вреди онолико колико вреди најнижа цена квадрата за дату локацију
  • локација некретнине која је неретко у другом граду или делу града за који наследник више није лично заинтересован
  • могућност изнајмљивања – када у наследство остане већи стан обично га је теже изнајмљивати због високих трошкова одржавања и комуналија и мало великих породица које траже велики стан
  • висина трошкова живљења и одржавања – све је снажнија свест да интегрални део цене неког простора чине и непрекидни месечни трошкови па купци и потенцијални станари итекако гледају овај параметар без обзира да ли би изнајмили простор или живели у свом простору
  • висина улагања да се доведе у пристојно стање за коришћење, изнајмљивање или продају (за колико може да се изнајми да би се добио поврат инвестиције)
  • актуелно тржиште некретнина које је одувек веома променљиво…

Ствар се додатно компликује када остаје двоје или више наследника за некретнине које није могуће равноправно поделити, због:

  • различите вредности некретнина – на пример, стан у граду и викендица (или породично имање) на селу јесу две некретнине али са троструком и већом разликом у цени (веома чест случај у пракси)
  • облика некретнине – кућа са поткровљем које нема пуну висину а кућу није могуће поделити по вертикали, или већи стан није могуће поделити у два мања
  • тренутне доступности – на пример, неко од чланова породице још увек живи у некретнини и нема где другде)
  • стања некретнине – један стан који је недавно уређен и један који захтева комплетна улагања у подове, зидове, инсталације (што лако додаје 5, 10 или више хиљада евра трошкова), итд.

Зато, ако је икако могуће, свиме овим треба се бавити раније, не само пре смрти власника, него много, много раније…

Често није популарно разговарати о „непријатним“ темама пре него што то постане обавезно (чест случај у пракси јесте и да оставинска расправа чека годинама, некретнине остају заробљене у бирократији и инаћењу, итд). А опет, било би добро да се питање наследства (чија доминантна вредност лежи у некретнинама) решава и пре него што „родитељи“ (власници) уђу у треће доба.

Једноставно, док су у пуној снази могу са више енергије да се посвете решавању овог питања, уз наду да ће то урадити на фер и поштен начин. Све и да не буде тако, опет је добро просто завршити дату ситуацију, поштедети себе једа, неправди, чекања, и можда и година живота проведених пред судовима.

Уосталом, родитељи који очигледно неправично поделе некретнине у својим 50-им или 60-им годинама имаће још доста деценија живота да размизле због чега оштећеног наследника и његове потомке никад више нису видели… Није нека утеха, али можда би оваква врста казне временом у друштво увела позорност да се озбиљно бавимо овим питањем како нам се и самима не би догодило исто (нажалост, у пракси, у истој породици наследници често понављају грешке својих претходника).

Идеална подела не постоји. Чак и да се све некретнине дају на продају, и да се новац подели на равноправне проценте, опет ће неко бити оштећен. Како? Тако што неком није тренутно „фрка“ за паре, а неком јесте, него би чекао бољу цену, неко нема времена или живаца за бољу цену и жели да се све то што пре заврши.

Али, и то је још један разлог зашто породица раније у једној генерацијској фази треба да реши питање некретнина (у пракси са тим у пакету често иде и решавање породичних односа, на уређен или не тако леп начин). Више деценија живота након оставља много шанси за исправљање евентуалних неправди, за помирење, за разматрање шта је добијено иако је нешто на почетку можда „изгубљено“, ако не у првог генерацији наследника, онда бар у другој, који нису толико лично уплетени у целу причу и дођу у године када сами могу да одлуче да ли ће да прате родитељске несугласице или ће да граде своје односе са бабама и дедама, теткама и стричевима, браћом и сестрама, другим рођацима…

Међутим, постоје и изразито практични разлози зашто је деценија пред пензију право време да породица дугорочно реши свој „портфолио“ некретнина – Са 50-60 година живота време је да размислите како изгледа „идеална“ некретнина за вашу пензију!

Да ли је то простор од 120 квадрата који нисте ни сад у стању да усисате у једном даху, или је то простор од собе и по или две? Да ли је то простор који се греје тонама угља и метрима дрва сваке зиме, или простор где је комфор задовољавајућ а грејање једноставно и не тако скупо, итд… Да ли је то простор на спрату без лифта? У брдовитом делу града са лошим комуналним одржавањем (једно клизање на леду у позним годинама може значити деценију живота у кревету или инвалидским колицима)…

Поред тога, са 50-60 година живота још увек можете узети (још један) стамбени кредит на 10 или 20 година. Ово је веома битна ставка у било ком од многих случајева:

  • продајете стан, купујете стан детету, остављате себи само за учешће
  • купујете додатни мањи стан, остављате детету са породицом већи стан у ком сте живели
  • живите са једним дететом и породицом у стану а другом детету обезбеђујете другу, макар и мању некретнину (али не мора да живи са вама)
  • купујете још један мали стан за издавање који ће вам након отплате кредита, од 65. или 70. године живота, бити и
  • додатни извор прихода, додатни извор дарова за унуке, али и додатна некретнина за помоћ наследницима какву ви можда нисте имали па знате колико значи…

Сваки човек је прича за себе, а свака породица је велика збирка таквих прича, ликова, односа. И свака некретнина је прича за себе па су решења, могућности, потенцијали, практично неограничени и зависе пре свега од ваших навика, жеља, начина живота, него од објективних околности. Да, у Србији то звучи нетачно јер највећи број грађана не може имати два стана од по 50 или 10о квадрата, али…

Стан у Београду вреди колико стан у Ваљеву уз још 5 или 10 година додатног трошка. Ако деца живе у далеком иностранству па долазе једном годишње или једном у две године, више-мање да ли сте у Београду или Ваљеву. Стан у центру кошта колико стан на периферији у истом граду, а остане вам и за кола, нов намештај који ћете користити наредне 2-3-4 деценије, одличну изолацију за ниске трошкове грејања, итд.

Несређен стан од 100 квадрата вреди колико сређен од 50 квадрата, али остају вам мањи рачуни и бољи комфор, а то значи и лакше одржавање, више новца за квалитетну храну и добре лекове, бољи имунитет, итд.

Чак и ако немате ништа, ни породице, ни деце, ни некретнина, изнајмљујете стан али ипак имате интернет, некако, да читате овај текст, нека решења могу се наћи ако почнете на време да их тражите. А 50. или 60. година заиста јесте крајње време, јер, што мање имате, пре треба да почнете да видите шта можете са тим…

Advertisements

Коментар? Питање? Идеја?

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s